Ðavolji moje duše je kroj Nad srcem bije rogatog broj Crna mi krv k'o gavrana soj Veèni pogled ka smrti je moj Meso što nosim ðavolu kosim Po mudrosti sudim tamu da probudim Zadahom gneva, slabost odoleva U gordosti moga, od crnila zloduha Oko je moje bezdano, duboko Do granica gde svetlost nema lica Gde ponori sustižu ponore A led'na duša u kiselom pere Gde glasovi raðaju jauke A sene zloslutne od iskona muke [Kozeljnik, 7509-7512]