Vrebam ko smuk iznad grotla.
Neèujno provodim sate.
Crveni rez ispod oka,
sve glupe rane se pamte.
Miluje svetlost sa neba,
miholjsko cedi se leto.
Ukraden plen s dna dubine,
kida ga mršavo pseto.
Seæanja naviru sama,
Brzo, ko zeèevi beli...
Stoji na kaljavom drumu,
bori se s jaèim od sebe.
U mestu hoda mašina.
Smeje se klizava glina.
Mesec mu sija na muku,
Èeka na red, pa nek traje.
Sipam mu duvan u ruku,
produžen život klima,
odlazim dalje...
Seæanja naviru sama,
brzo, ko zeèevi beli...
Stižemo. Teret se spušta.
Vesela kapija žuta.
... I sitan kamen pod gumama krza...
... I lišce kreæe da šušti.
Zastajem, leða me bole.
Izuvam bokal pun vode.
Svaki put isti ritual.
Igra završava ovde...
...gde seæanja naviru sama,
brzo, ko zeèevi beli...
